СД Црвена Звезда

[северна армија]

  ПРИЧА О СПОРТСКОМ ДРУШТВУ
 
Црвена звезда представља својеврстан мит, као најбројнији, најпопуларнији и најтрофејнији спортски колектив на овим просторима. Уосталом, од самог почетка Звезду је пратио култ велике спортске породице која се препознатљивом харизмом и успешним резултатима из дана у дан ширила, стицала популарност и повећавала армију присталица и навијача. Превазишла је спортске оквире, одавно поставши један од три симбола српског идентитета, заједно са Православном црквом и дневним листом Политика.

 Како је рођена Црвена звезда? Идеја о оснивању кренула је на иницијативу Градског одбора УСАОС-а Београда. Током фебруара 1945. године омладинци, чланови Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије, почели су припреме за оснивачку скупштину једног омладинског фискултурног друштва, са циљем да буде састављено од разних спортских секција. У духу тог времена носило је назив Омладинско – фискултурно друштво (ОФД). Требало је још само одредити име...   




ЗВЕЗДА, И ТО ЦРВЕНА    На последњој седници Иницијативног одбора, дан пре одржавања скупштине, оснивачи су дуго дискутовали око тога какво би име ваљало дати новом спортском колективу. Постоје разне верзије тог чина, али се већина слаже да су “кумови” били Слободан Ћосић и Зоран Жујовић. После бројних предлога (Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива ...), најзад је Ћосић рекао: “Да наше друштво назовемо Звезда!”, на шта је Жујовић спонтано додао:

“Одлично. Само, кад је Звезда – нека буде црвена.” Са овим предлогом сви присутни су се са задовољством сложили.
 Дан касније званично је основано Омладинско фискултурно друштво Црвена звезда. Тог 4.марта 1945.године, прохладно ветровито јутро није спречило многе београдске омладинце да напуне, без стакала на прозорима, незагрејану велику дворану старог ДИФ-а у Делиградској 27.

Одређене су и боје: црвеноплаво-бело са белом петокраком звездом на црвеној мајици – дресу.    




ПОЧЕЛО ЈЕ ПОБЕДОМ Тог поподнева остварена је и прва спортска победа. Фудбалери Црвене звезде играли су против екипе Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а и славили са 3:0. Утакмица је одиграна на игралишту »Студента«, пред 3.000 гледалаца. Црвена звезда је играла у саставу: Голубичић (Попадић), Станковић, Филиповић, Ћирић, Јовановић »Минда«, П. Величковић, Шапинац (Стокић), Спасојевић, Томашевић, Печенчић и Хорватовић. Стрелац историјског, првог, гола био је Коста Томашевић. Он је био двоструки стрелац на мечу, док је један гол постигао Печенчић.
 Поред фудбалске, Друштво је имало још седам секција: кошаркашку, стоно-тениску, шаховску, пливачку, атлетску, одбојкашку и веслачку. Фудбалерима и атлетичарима припао је терен С. К. Југо славије, кошаркаши и одбојкаши добили су терене боб-клуба на малом Калемегдану, веслачи и пливачи зграду на Ади Циганлији.   




ПРВИ РУКОВОДИОЦИ    Одлучено је да просторије Друштва буду у улици Краља Милутина 2, у једној соби Градског одбора УСАОС-а. За првог председника је изабран Ђорђе Паљић, за потпредседнике Зоран Жујовић и Слободан Ћосић, за секретара Љубиша Секулић, за благајника Душан Богадновић, за економа Предраг Ђајић. Први руководилац фудбалске секције био је Коста Томашевић, а њен први секретар Бранко Станковић.

 Касније су изабране и вође других секција – Мира Петровић за кошарку, Слободан Борисављевић за стони тенис, Светозар Глигорић за шах, Душан Ђукић за пливање, Бранко Поповић за атлетику, Љубиша Секулић за одбојку и Љубиша Ристовић за веслање.

 Прва регистрација за ОФД Црвена звезда обављена је 3.марта 1945. године, легитимацију је издао Главни одбор фискултурног савеза Србије, на име Зорана Жујовића.

 Позив на упис у спортски клуб Црвена звезда објавио је дневни лист »Политика« 7.марта 1945.године. Садржај текста био је у духу тог времена:

»На омладинској спортској конференцији 4.марта основан је београдски омладински Фискултурни спортски клуб Црвена звезда. Клуб обухвата разне гране фискултуре и спорта. Да би неко био члан клуба мора поред гимнастике упражњавати још неку спортску дисциплину, коју ће изабрати по својој вољи. Упис у клуб врши се свакодневно од 10 до 12 и од 18 до 20 часова у просторијама Месног одбора УСАОС-а, Краља Милутина бр. 2. Уписнина износи 50 динара, а чланарина 20 динара. Члан клуба може бити сваки омладинац антифашиста.«




РЕЂАЈУ СЕ УСПЕСИ    Недељу дана после оснивања и меча са тимом Првог батаљона 2. београдске бригаде КНОЈ-а, фудбалери Црвене звезде одиграли су и своју прву међународну утакмицу. Био је то пријатељски сусрет против екипе енглеске војне мисије. У тиму Звезде већ су се налазили и касније чувени асови југословенског фудбала Станковић, Ђајић, Језеркић, Ћирић и Рајко Митић. »Звездаши« су потукли госте до ногу, чак са 12:0. Рајко Митић је тада постигао своје прве голове у Звездином дресу

– дао их је четири.

Одмах после фудбалера успех бележи и лакоатлетска секција. На Првенству Београда, одржаном 28.марта исте године, победе су остварили Мирослав Минић код атлетичара и Аница Филипон код атлетичарки.
 Истовремено, на тениским теренима испред дома Омладинског фискултурног друштва на Калемегдану, почела је да се ствара и кошаркашка екипа. Како је само било живо тих дана на теренима испред старе тврђаве. Од јутра до мрака на игралишту су тренирали босоноги дечаци, бацајући стару лопту напуњену травом кроз два расклиматана коша. Међу калемегданским зидинама рођена је тих дана југословенска кошарка.

 Полако је почела да се исписује историја. Врло брзо и све друге Звездине секције крећу са тријумфима, а коју годину касније црвено-белој породици придружују се и боксери, куглаши, мачеваоци, смучари, тенисери, хокејаши, клизачи...




РАЗВОЈНИ ПУТ  Посматрајући време од шест деценија, Спортско друштво Црвена звезда прошла је пет основних периода у свом развоју.

 Први, од оснивања до 1948. године, период формирања секција као организационих форми спортског друштва. Карактеристичан је и по фузији са Студентским фискултурним друштвом »Студент«, 12.октобра 1946. године, чиме Црвена звезда постаје Омладинско-студентско фискултурно друштво. То време упамћено је по масовном окупљању радничке, школске и студенстске омладине.

 Други период, од 1948. до 1963. године, период формирања клубова и њихових осамостаљивања, али све мање повезаности унутар Спортског друштва у чему су се јављале спорадичне и појединачне тенденције отцепљења појединих клубова и гашења спортског друштва. Тај период карактеристичан је и по нерешеном проблему финансирања спорта.

 Трећи период, од 1963. до 1967. године, упамћен је као период реафирмације Спортског друштва, у коме су преовладала схватања јачања спортске заједнице. У том периоду значајна је и тежња да се преовладају финансијске тешкоће системским решењима.

 Четврти период, од 1967. године до 1992. године, период даље афирмације Звездине спортске породице. Прецизирани су односи клубова и Спортског друштва, уведен је професионализам и потврђена оријентација стремљења ка врхунским спортским дометима.

 Последњи, пети период, од 1992. године до данас, биће упамћен по отежаним условима функционисања клубова и Спортског друштва услед економске и политичке нестабилности у земљи. Истовремено биће упамћен по чврстој намери да се колико је то могуће прате европски и светски трендови и не одустаје од циља, да Црвена звезда остане синоним успешности, узор осталим клубовима, што је на овим просторима у потпуности успела.

 Посматрајући Звездин животни век, од скромног почетака до лаганог израстања у спортског гиганта, током којег је пролазила кроз разне периоде тешкоћа и успеха, пораза и победа, са поносом се може рећи да се име Црвене звезде и данас изговара са поштовањем и уважавањем у целом свету.

[северна армија]

Zvezda 1945-2007

Istorija fudbalskog kluba Crvena zvezda predstavlja veliku priču o uspesima koji se ređaju više od šest decenija. Zvezda je u svakoj državi u kojoj je igrala bila najtrofejniji klub, bilo da su u pitanju titule (stigli smo do 25), kupovi (22) ili duple krune (10). Paralelno sa velikim uspesima naš klub je privlačio neutralne posmatrače atraktivnom igrom. Tako je Zvezda brzo postala najpopularniji klub u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, a podrška sto hiljada ljudi na Marakani bila je sasvim običan prizor tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih.

Priča o osnivanju Crvene zvezde dobro je poznata. Februara 1945. godine, dok je Drugi svetski rat još trajao, grupa omladinaca, članova Ujedinjeog saveza antifašističke omladine Srbije, odlučila je da pokrene proces normalizacije u sferi sporta. Oni su osnovali Omladinsko fiskulturno društvo, koje će četvrtog marta prerasti u Crvenu zvezdu. Ime je Zvezda dobila posle duge rasprave, a dali su ga zajednički prvi potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujović i Slobodan Ćosić. Tog dana Zvezda je odigrala prvi fudbalski meč, koji je završen pobedom nad ekipom Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a od 3:0 (2:0).

Pet dana kasnije zvanično je oformljena fudbalska sekcija, na čijem čelu je bio Kosta Tomašević, a prvi ekonom je bio Predrag Đajić. Njih dvojica su čast Zvezde branili i na terenu – Tomašević je bio prvi centarfor i strelac prvog gola u istoriji kluba, a Đajić igrao je na sredini terena. Zvezda je dobila stadion predratnog FK Jugoslavija (koji je tokom rata igrao pod imenom SK 1913, a rasformiran je upravo zbog tih nastupa u doba okupacije), koji je tada nosio ime „Avala“.

Zvezda je u prvoj posleratnoj sezoni, 1946. godine, osvojila naslov šampiona Srbije i kvalifikovala se za šampionat Jugoslavije. U prve četiri sezone naš klub nije uspeo da osvoji nijednu titulu, ali je već od 1948. do 1950. ostvario het-trik pobeda u kupu, pobedama u finalima nad Partizanom, zemunskim Našim krilima i Dinamom.

Prva titula izborena je na spektakularan način. Tri kola pre kraja zagrebački Dinamo imao je pet bodova više u ligi, u kojoj je pobeda donosila dva boda. Ipak, Zagrepčani su zatim poraženi od Sarajeva, pa je Zvezda dobila međusobni duel rivala za titulu i u poslednje kolo ušla sa minusom od jednog boda. BSK je sa Dinamom odigrao 2:2, a odluka je pala dan kasnije, 4. novembra, u utakmici sa Partizanom. Večiti rival je ranije te sezone dobio derbi ubedljivo (6:1), ali je Zvezda ovog puta stigla do potrebnih 2:0 i zahvaljujući boljem gol-količniku (za samo 0,0018) postala prvi put šampion države.

Zvezda će titulu osvojiti i 1953. godine, ali će prave promene uslediti na sredini te decenije, kada je oformljena stabilna klupska struktura, sa Dušanom Blagojevićem na mestu predsednika, Slobodanom Ćosićem kao generalnim sektretarom i velikim Acom Obradovićem, poznatim pod nadimkom „Doktor O“, na mestu tehničkog direktora kluba.

Oni su stvorili prostor za generaciju koja će pet godina u potpunosti dominirati jugoslovenskim fudbalom i ostaviti pečat i na evropskoj sceni. To je tim, u kojem su nastupali Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac... Ti fudbaleri čija imena se još pamte, a upoznao ih je ceo svet, osvojiće četiri titule šampiona Jugoslavije i dva kupa, ne ostavši nijednom bez trofeja u tih pet sezona.

Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi našeg kluba. Doktor O je imao izuzetan dar za prepoznavanje talenata, pa je na završetku karijere u stručni štab prebacio Mitića, Stankovića, Toplaka, koji će sa velikim uspehom raditi u fudbalu decenijama.

Kraj pedesetih bio je prvo doba dominacije nekog od klubova u jugoslovenskom fudbalu, ali je početak sledeće decenije centar zbivanja preneo na drugu stranu Topčiderskog brda. U sledećih sedam sezona Zvezda će osvojiti samo jednu titulu (što će se ponoviti tek devedesetih) i samo jedan kup, ostvariće najslabiji plasman u istoriji (sedmo mesto, 1963. godine) i čak četiri puta završiće izvan prve trojke na tabeli (pre i posle toga samo još sedam puta je Zvezda bila ispod trećeg mesta u 54 sezone fudbala u FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji).

Već tada bilo je jasno da je Zvezda daleko najpopularniji klub u zemlji, a navijačima su neuspesi teško padali, pa se dešavalo i da upadnu na teren i spale kompletne golove. U sezoni 1962/63 naš klub je postavio i negativni rekord sa samo 21 datim golom, duplo manje od, recimo, pet mesta slabije plasirane Vojvodine.

Ipak, na drugoj strani Zvezda se razvijala i postavljala poslednje osnove za veliki uspon koji sledi – od kraja 1959. godine počela je izgradnja novog stadiona na mestu već zastarele Avale. U naredne četiri godine Zvezda je kao domaćin igrala na stadiona Partizana i OFK Beograda (što donekle i objašnjava loše rezultate), a novi objekat otvoren je prvog septembra 1963. u meču sa Rijekom.

Prva sezona na svom stadionu, koji je mogao da primi neverovatnih sto hiljada ljudi, proslavljena je duplom krunom, kojom je sa klupe ispraćen Miša Pavić, osvajač pet trofeja prethodne decenije i dotadašnji rekorder sa sedam uzastopnih sezona na klupi kluba.

Ključni momenat dogodio se u leto 1966. godine, kada je na klupu Zvezde seo Miljan Miljanić. Miljanić će punih osam godina predvoditi klub koji je za to vreme izrastao u pravog evropskog velikana. Do tada jugoslovenski fudbal prošao je kroz uvodnu fazu ispitivanja i petogodišnje dominacije Zvezde i Partizana. U preostalih 25 godina zajedničke države Zvezda će biti konstanta, a smenjivaće se rivali.

Miljanić i Zvezdina raspucana deca (1966-1974)

Miljan Miljanić je u Zvezdi bio kao fudbaler još tokom slavnih 50-ih, ali je tek dolaskom na mesto prvog trenera u leto 1966. godine pronašao pravo mesto za sebe i klub. Miljanić je bio predvodnik nove orijentacije u klubu – oslanjanja na sopstvene snage. U prvoj sezoni on je izvršio potpunu smenu generacija i osvojio peto mesto, baš kao i prethodne godine. A posle toga počeli su uspesi.

Generacija koju je predvodio Dragan Džajić, zvanično najbolji igrač u istoriji ove zemlje (u izboru Fudbalskog saveza upriličenom povodom 50-godišnjice UEFA) i svakako jedno od najboljih levih krila u istoriji sveta, ostaviće dubok trag i napraviti veliku razliku u odnosu na sve najveće rivale. Prvi put Zvezda će vezati tri šampionske titule (dva puta dupla kruna), a svako dete u Jugoslaviji znaće imena Dujkovića, Đorića, Dojčinovskog, Klenkovskog, Karasija, Aćimovića, Lazarevića, Krivokuće, Ostojića... Posebno je vredan podatak da je većina pomenutih fudbalera na Marakanu stigla veoma rano i prošla kroz mnoge selekcije u omladinskoj školi kluba.

Zvezda je u tom periodu učvrstila ime i na evropskom nivou, uspostavljajući standarde koje je mali broj klubova sa istoka mogao da prati. Upravo je koncentracija na Kup šampiona 1971. godine uticala na to da u ligi bude ostvaren drugi najlošiji plasman ikad – šesto mesto – a utisak je popravio trofej u kupu. Miljanić će sa ekipom osvojiti još jednu titulu, 1973. godine, a tada će se već u ekipi naći i neka nova imena, Vladimir i Ognjen Petrović, Bogićević, Filipović, Keri... Mnogi od njih povešće Zvezdu krajem osme decenije u novu eru velikih uspeha.

Osim što je svojim navijačima donela mnogo radosti, Zvezda je u toj eri bila klub koji se gledao sa uživanjem: za osam Miljanićevih godina sedam puta je bila najefikasniji klub u ligi (1972. Velež dao gol više), a u poslednje dve sezone ostavljala je prve rivale najpre za 12, pa za 18 pogodaka.

Zec i Stanković, održavanje dominacije

Kako to obično biva, odlazak velikog trenera za sobom vuče rezultatski pad, pa su dve sezone posle Miljanićevog prošle bez mnogo uspeha za Zvezdu. Tek će dolazak Gojka Zeca 1976. doneti stabilnost i već sledećeg maja na Marakani se slavila dvanaesta titula. Bila je to uvod u eru Branka Stankovića, koja će potrajati četiri godine, doneti Zvezdi tri trofeja i prvo veliko evropsko finale.

Posle Džajićevog odlaska u Bastiju ekipu je predvodila četvrta Zvezdina zvezda Vladimir Petrović Pižon, a jednaku popularnost imali su Dušan Savić i Srboljub Stamenković, kasnije velika zvezda fudbala u SAD. Prva sezona Gojka Zeca bila je prava demonstracija sile – titula je osvojena sa devet bodova prednosti, što je do tada najveća razlika u istoriji lige, a strelci, predvođeni Filipovićem, tresli su mreže rivala 67 puta (prvi pratilac na toj listi Borac dao 53 gola).

Sledeće sezone Zvezda je osvojila drugo mesto i stvorila sebi uslove za sjajan nastup u Kupu UEFA u sezoni 1978/1979. Prvu titulu Stanković kao trener (kao igrač prvak je bio četiri puta) osvaja 1980. godine, kada Zvezdi izmiče dupla kruna, a godinu dana kasnije Zvezda je ponovo šampion.

Jedanaestogodišnji period bez osvojenog kupa, daleko najduži u istoriji, okončan je u proleće 1982. godine, kada je u dva klasika (2:2 u Zagrebu i 4:2 u Beogradu) nadmašen novi šampion, zagrebački Dinamo. Do tada se dogodila prva promena trenera tokom sezone još od pedesetih, Ostojić je zamenio Stankovića. U ekipu se 1983. vraća Gojko Zec, koji zatiče samo jednog igrača iz šampionske ekipe koju je vodio 1977. godine – Miloša Šestića. Zec ponavlja uspeh iz prethodnog mandata, osvajajući titulu odmah po dolasku. I baš kao te sezone, kup je završio u Splitu, a Zvezda će trofej u najmasovnijem takmičenju osvojiti 1985, ponovo u duelu sa Dinamom.

Šestić je, posebno posle odlaska Petrovića i Savića tokom sezone 1982/1983 postao lider nove generacije, u kojoj su igrali Ivković, Elzner, braća Đurovski, Musemić, Janjanin, Mrkela. Kraj ere Gojka Zeca koincidirao je sa najvećim skandalom u istoriji jugoslovenskog fudbala, "slučajem Šajber", koji je uticao da u dve sezone zemlja ima po dva prvaka. Naš klub je najpre izgubio, a zatim osvojio titulu 1986. godine, pre nego što će mu ona za zelenim stolom biti oduzeta.

Šampion Evrope i sveta

U leto 1986. godine dogodile su se velike promene u našem klubu. Uprava na čijem čelu su bili Dragan Džajić i Vladimir Cvetković počela je da gradi tim koji će moći da konkuriše najjačim evropskim timovima. Tog leta na klupu je doveden Velibor Vasović, prvi Srbin koji je podigao pehar Kupa šampiona, a ekipa je pojačana nizom igrača, među kojima se izdvajaju Dragan Stojković i Bora Cvetković.

U prvoj sezoni, započetoj sa kaznenim bodovima, Zvezda se koncentrisala na Kup šampiona, gde je ostvarila dobre rezultate. Već u leto 1987. godine napravljen je petogodišnji plan u kojem je zacrtano osvajanje Kupa šampiona. Istorija je pokazala da su sve namere ostvarene.

Od klupskog rođendana 1987. godine, kada je na Marakani pobeđen madridski Real, do marta 1992. godine Zvezda je živela kroz najlepši period u svojoj istoriji. U pet sezona pripale su nam četiri titule (1989. trofej je odnela Vojvodina sa Šestićem, Mihajlovićem, trenerom Ljupkom Petrovićem i direktorom Kosanovićem), 1990. sa čak 11, a godinu dana kasnije sa osam bodova prednosti u odnosu na prve rivale (oba puta Dinamo). U sve četiri sezone u kojima je osvojena titula Zvezda je igrala i finala kupa, ali je trofej osvojila samo 1990. godine.

Činjenica da su Zvezdu u pet slavnih godina vodila čak petorica trenera (Vasović, Stanković, Šekularac, Lj. Petrović i Popović) deluje čudno, ali istovremeno potvrđuje da su i u upravi i na terenu "crveno-beli" bili strahovito jaki. U leto 1987. došli su Binić i Prosinečki, zatim redom Šabanadžović, Pančev, Savićević, Belodedić i Mihajlović. Istovremeno je dobro funkcionisala omladinska škola, koja je klubu dala Stojanovića i Jugovića.

Na samom početku devedesetih Zvezda jednostavno nije imala konkurenciju u domaćim takmičenjima, a u Evropi je imala status velikana. Iako bi transferi bar nekih igrača neminovno usledili, rat na Balkanu, raspad Jugoslavije i sankcije Ujedinjenih nacija ubrzali su proces, koji će samo trinaest meseci posle Barija Zvezdu praktično ostaviti bez kompletne šampionske generacije.

Mračne devedesete

Na samom početku 1992. godine naš klub je bio na vrhuncu slave – šampion Evrope i sveta, oslabljen odlaskom nekolicine članova šampionske generacije iz Barija, ali još uvek sa pristojnim šansama da u Londonu brani trofej u Kupu šampiona. U domaćem takmičenju najveći rival Dinamo napustio je ligu, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije, a šampionat u skraćenoj Jugoslaviji igran je na ivici regularnosti, jer je u aprilu izbio rat u Bosni i Hercegovini. Zvezda je odbranila titulu i drugi put ostvarila šampionski het-trik (prvi put od Miljanićeve ere), ali su se već u finalu kupa, kada je trofej osvojio Partizan, videli znaci teških dana koji su sledili našem klubu.

Između maja 1992. i maja 2000. godine na Marakani je proslavljena samo jedna titula – dvadeseti pehar u naše vitrine stigao je 1995. godine, a donela ga je još jedna sjajna generacija, u kojoj su nastupali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković... Na putu ka tituli dobijen je i stoti derbi (2:1), a na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović.

Ipak, bio je to kratak predah u veoma neuspešnoj deceniji. Liga tadašnje SR Jugoslavije nije ličila na sportsko takmičenje kakvom smo prisustvovali pre raspada zemlje, a u novim čudnim oklnostima naš klub se teško snalazio. Imala je Zvezda često daleko najbolji tim u zemlji, ali to jednostavno nije bilo dovoljno. Kako su se devedesete bližile kraju, neregularnosti su se približavale kulminaciji, a u šampionatu 1997/98 titulu je osvojio debitant u ligi Obilić. Sledeći šampionat nije ni okončan zbog NATO agresije, a Zvezda je završila na trećem mestu, što je jedini plasman ispod druge pozicije za naš klub u poslednjih 20 godina.

U sedam sezona Zvezda je osvojila jednu titulu i čak pet kupova, uz nekoiliko blistavih evropskih nastupa. Za većinu klubova to je po svim standardima uspešan period, ali su prohtevi Zvezdine armije navijača drugačiji. Doba zadovoljstva za njih tek će se vratiti.

Novi vek i novi uspesi

Leto 1999. predstavljalo je novi početak za naš klub. Neposredno po završetku NATO agresije Zvezda je osvojila sedamnaesti kup u istoriji, pobedom nad Partizanom 4:2, a posle lošeg početka sledeće sezone ekipu je umesto Miloljuba Ostojića preuzeo Slavoljub Muslin. Član slavne generacije Pižona Petrovića i Duleta Savića doneo je ekipi novu filozofiju – u dve sezone sa njim na klupi Zvezda je postavila defanzivne rekorde i prepolovila broj primljenih pogodaka (samo 19 u 40 mečeva šampionata 1999/2000). Titula je praktično obezbeđena na Đurđevdan, kada je na Marakani savladan Obilić, a Partizan osvojio samo bod u Kragujevcu. Tri dana kasnije osvojen je kup, a četiri boda prednosti rutinski su sačuvana u preostala tri kola. Zvezda je u martu, aprilu i maju te godine dobila svih 20 mečeva u ligi i kupu.

Sledeće sezone Muslin je ostao u klubu, a titula je odbranjena. Trofej je izgubljen u kupu, takmičenju na koje je Zvezda uspostavila neku vrstu monopola – u poslednjih 18 finala igrala je 16 puta i 10 puta izlazila kao pobednik. Muslin će klupu našeg kluba napustiti u septembru 2001. godine, posle čega Zvezda gubi dve uzastopne titule na identičan način – posle pet kola naš zaostatak za najvećim rivalom bio je ogroman (u prvoj 7, a u drugoj 10 bodova razlike). Povratak Muslina na klupu u leto 2003. godine vratio je Zvezdi neophodnu čvrstinu i novi rekord – samo 13 primljenih golova u 30 utakmica.

Tog leta je naš klub, na čijem čelu je treći put Ljupko Petrović, ostvario sjajne rezultate na pripremama i sa velikim optimizmom ušao u novi šampionat, ali su dva teška poraza u evropskim mečevima (u Ajndhovenu i Sankt Peterburgu) poremetila psihološki ekipu, koja gubi borbu za titulu, a lošu sezonu završava porazom u finalu kupa od Železnika (drugi put u tri godine kup izgubljen golom primljenim u poslednjem minutu).

Tokom leta 2005. dolazi do velike promene u klubu, jer Dragan Džajić napušta mesto predsednika i odlazi sa fuinkcije posle punih 20 godina. Treću Zvezdinu zvezdu menja peta – Dragan Stojković – a prvi put u istoriji na klupu dolazi strani trener Valter Zenga. Slede dve godine potpune Zvezdine dominacije u domaćem fudbalu, oličene u duplim krunama i najpre sedam, a zatim i sedamnaest bodova prednosti u odnosu na najbliže rivale u ligi. U sezonu 2007/2008 Zvezda je ušla sa jasnim ambicijama, koje su ponovo neizbežne na Marakani – odbrana duple krune i korak dalje u Evropi.

[северна армија]

Bari Tokyo 1991

Okupljanje

Planovi za pohod na evropski tron pravljeni su na Marakani od sredine 80-ih godina. Zvezda je u prethodne dve decenije ostvarivala solidne evropske rezultate sastavljajući tim od igrača iz svoje omladinske škole, uz povremeno dovođenje mladih talentovanih fudbalera iz malih klubova, uglavnom u Srbiji. Tandem Džajić-Cvetković rešio je da krene drugim putem, da dovođenjem najboljih igrača na domaćem tržištu stvori ekipu koja bi odmah mogla da se takmiči na kontinentalnom nivou, a za nekoliko sezona i bude kandidat za evropske trofeje.

Prvi korak u novom smeru dogodio se u leto 1986. godine, kada su iz zagrebačkog Dinama dovedeni Bora Cvetković i Milivoj Bračun, a iz niškog Radničkog najveći talenat jugoslovenskog fudbala Dragan Stojković. Već godinu dana kasnije Piksijevim putem krenuo je Dragiša Binić, koji će sa Cvetkovićem činiti najbrži napad u Evropi, a Dinamo je ostao i bez trećeg, najnadarenijeg igrača – Roberta Prosinečkog. Do leta 1988. godine u crveno-beli dres obučeni su i najkvalitetniji preostali igrači u ligi Dejan Savićević i Darko Pančev. Uz malo dorade ekipa je bila spremna za najviše domete.

Iako su se svake godine menjali treneri, Zvezda je uspevala da održi stil igre baziran na brzim napadačima i vrhunski kvalitetnim veznim igračima, a malo je nedostajalo da već u prvom pokušaju bude izbačen najjači evropski klub te epohe Milan. U toj sezoni (1988/1989) naš tim je izgubio titulu u duelu sa Vojvodinom (što će kasnije takođe imati veliki značaj), pa je drugi pokušaj evropskog pohoda bio posvećen Kupu UEFA. Šesti decembar 1989. godine jedan je od ključnih dana na putu Zvezde ka Bariju i Tokiju – tog dana je briljantna Šekularčeva ekipa u Kelnu doživela težak poraz i ispala u trećoj rundi Kupa UEFA, naučivši težim putem ključnu lekciju takmičarskog fudbala.

Kockice su nastavile da se slažu – Mile Belodedić je proveo celu godinu u klubu, na treningu usavršavajući igrače, ali je tek u proleće 1990. mogao da zaigra za tim. U leto 1990. Šekularca menja Ljupko Petrović, upravo čovek koji je godinu dana ranije odneo titulu iz Zvezdinih ruku u Novi Sad. Petrović je u prethodnoj sezoni trenirao Rad i sarađivao sa Zvezdinim juniorom Vladom Jugovićem, talentom potpuno novog profila za srpske uslove i čovekom koji će pomeriti granice trkačkih mogućnosti.

Klub je ozbiljno oslabljen odlaskom kapitena Stojkovića, koji je te godine bio jedan od nesumnjivo najboljih svetskih igrača, što je potvrdio i na Mondijalu u Italiji. Piksi je sa Marakane otišao u Marsej, ne sluteći da će dojučerašnje drugove videti sledećeg maja. Iako je izgubila kapitena, Zvezda je ostala izuzetno snažna, popunjena dobro na svakoj poziciji.

Scena je tako postavljena. Zvezda je glatko osvojila pretposlednju titulu šampiona kompletne Jugoslavije, i došlo je vreme da se pažljivo sastavljena ekipa dokaže na najvišoj sceni. Opravdanja više nije moglo da bude, čak i da politička situacija nije pred Petrovića i igrače postavljala cajtnot, svaka propuštena godina nosila je mogućnost da još neki od ključnih igrača napusti klub u velikom transferu.

Jesen

Istorijske okolnosti išle su na ruku Zvezdi – šampion najjače evropske lige te sezone bio je relativno prosečni Napoli, a prvak Engleske Liverpul je i dalje bio pod suspenzijom zbog Hejsela, što je grupu potencijalnih rivala svetske klase svelo na branioca trofeja Milan, madridski Real, Bajern iz Minhena i izuzetno snažni i ambiciozni Olimpik Marsej. Uz malo sreće na žrebu Zvezda može do polufinala Kupa šampiona, prvi put posle 20 godina, a tamo je sve moguće.

Zvezda je u to doba bila daleko najuspešniji klub Balkana i cele istočne Evrope u evro-kupovima. Od polufinala drugog Kupa Šampiona, kada je poražen od Fjorentine, naš klub je 14 puta dočekivao proleće u Evropi, a šest puta bio polufinalista u sva tri kupa. Na večnoj listi UEFA stabilno se držala u prvih 15, a po broju učešća u evro-kupovima zaostajala je samo za tandemom Real Madrid – Barselona.

Žreb je u prvom kolu na Zvezdin put postavio ne naročito atraktivni švajcarski Grashoper, predvođen starim znancem Otmarom Hicfeldom (četiri godine ranije poražen na Marakani sa Arauom) i sa tada još nepoznatim Alenom Suterom i Čirijakom Sforcom. "Skakavci" su šokirali Marakanu vodećim golom Petera Keclea, a Dragiša Binić, koji je tokom leta vraćen u klub posle dvogodišnjeg boravka na Zapadu, uspeo je da izjednači. Posle 1:1 mnogi navijači "crveno-belih" uplašili su se novog oproštaja od Evrope već tokom jeseni.

Revanš na stadionu Hardturm pokazao je prave mogućnosti ekipe Ljupka Petrovića. Prosinečki je otvorio seriju golova u Ligi šampiona pogodivši mrežu rivala dva puta, a po jedan su dodali Pančev i Radinović, pa još jedan Kecleov pogodak nikog nije potresao.

Drugo kolo obezbedilo je pravi spektakl na Marakani, jer u goste je dolazio Glazgov Rendžers, na čijoj klupi je sedeo Volter Smit. Škotski šampion želeo je 24. oktobra dobar rezultat, ali je krcata Marakana podstakla igrače našeg kluba na još jedan sjajan meč u kojem su se ređale šanse pred golom Krisa Vudsa. Već posle nekoliko minuta Braun je dao autogol, a pogodak Roberta Prosinečkog iz slobodnog udarca udvostručio je prednost. Konačnih 3:0 za eksploziju radosti obezbedio je Darko Pančev.

"Kobra" je ponovo kaznila protivnika u revanšu na Ajbroksu, atraktivnim makazicama, posle kojih je legendarni ali MekKoist mogao samo da izjednači. Jedina loša strana dvomeča sa škotskim klubom bila je povreda koju je doživeo kapiten Stevan Stojanović, ali je Zvezda već tada izborila evropsko proleće, pa je vremena za Dikin oporavak bilo dovoljno.

Proleće

U trećoj rundi Zvezda, pojačana Sinišom Mihajlovićem, plaćenim milion maraka, kreće na nemačku turneju, a rival je poslednji šampion DDR-a Dinamo Drezden. Saksonci su realno bili daleko najlakši moguć rival u četvrtfinalu, u kojem je Marsej igrao sa Milanom, Bajern sa Portom, a Real sa Spartakom. Na Marakani ista slika kao u oktobru – protivnik pregažen i ispraćen kući sa 3:0, čak je Prosinečki ponovo pogodio iz slobodnog udarca, a presotale golove dali su Binić i Savićević.

Meč u Drezdenu počeo je loše, penal za domaćina već u drugom minutu i gol Torstena Gičova. Ipak, razlika u kvalitetu se brzo osetila, Savićević i Pančev su preokrenuli rezultat, a grupa nasilnih domaćih navijača izazvala je incident, zbog kojeg je meč prekinut u 78. minutu. UEFA je utakmicu registrovala rezultatom 3:0 u našu korist, a Zvezda se treći put u istoriji domogla polufinala Kupa šampiona.

Put ka trofeju nastavio je da se otvara – Marsej je eliminisao zvanične šampione iz Milana, a Real Madrid, koji je prethodne jeseni u mečevima sa Odenseom i Tirolom dao čak 21 gol, srušen je posle debakla u duelu sa Spartakom, a četvrti polufinalista bio je Bajern, posle pobede u Portu.

Bavarci su u šest mečeva ostvarili pet pobeda, ali nijedan rival nije bio ni približno jak kao Crvena zvezda. Iako su iskustva sa Bajernom bila veoma loša (dva uzastopna neuspeha deceniju ranije) na Marakani je vladao optimizam, a najviše ga je širio tradicionalno uzdržani Dragan Džajić, koji je najavio pobedu u Minhenu.

Pogodak Rolanda Volfarta samo je privremeno dao prednost Bavarcima, a upravo će taj igrač prići vrhu spiska tragičara 14 dana kasnije. Na Olimpijskom stadionu inicijativu pruzima Zvezda. Pred samo poluvreme Prosinečki šalje loptu Biniću, slede brzi trk i centaršut na zadnju stativu, gde loptu čeka Darko Pančev – 1:1.

Na početku drugog poluvremena Efenberg (koji će na Marakani dugo neutešno plakati dok oko njega jure oduševljeni navijači) prodaje jednu loptu, Pančev idealno poslužuje Savićevića, koji trči od centra do šesnaesterca, neuhvatljiv za Jirgena Kolera i Auman je nemoćan – 1:2. Nezapamćenih petnaest hiljada Zvezdinih navijača na severnoj tribini minhenskog stadiona je u delirijumu.

A to je bio tek početak. Četrnaest dana kasnije sve je funkcionisalo u prvom poluvremenu – Mihajlović je iz slobodnog udarca nadmudrio Aumana i Zvezda je stekla dva gola prednosti. Agonija počinje kada je Augentalerov slobodni udarac prošao Stojanoviću kroz ruke i noge. Noge su se odjednom odsekle, a pet minuta kasnije Manfred Bender pogađa za 1:2. Bajern je izjednačio rezultat, ali nije mislio da stane. U poslednjih pola sata šanse se ređaju pred oba gola, a Zvezdina sudbina visi o koncu – još jedan primljeni gol i za prolazak našem timu bi trebala dva pogotka.

Sreća tada u potpunosti staje na stranu Zvezde: strelac iz prvog meča Volfart pogađa stativu, a lopta se odbija između dva odlično postavljena Bajernova igrača. A onda, za istoriju: Jugović vuče loptu po dijagonali, razmenjuje pasove sa Pančevom, Prosinečki prolazi po levoj strani, vraća Mihajloviću, na centaršut trapavo startuje Augentaler, Pančev zbunjuje Aumana i – nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao...

Bari

Tada kreće operacija Bari. Ljupko Petrović vodi ekipu u Italiju nedelju dana pre finala da se u miru i tišini spremi za okršaj sa marsejskim Olimpikom. Zvezda je do tog trenutka dala 18 golova na osam utakmica, francuski prvak ih je postigao 20, pa je stoto finale evropskih takmičenja najavljivano kao napadački spektakl. Ali, sa trofejom nadomak ruke i Petrović i Remond Hutals odlučili su se za defanzivu.

Posle 120 minuta igre i samo nekoliko prilika na obe strane odluka je doneta izvođenjem penala. Prosinečki je pogodio mrežu Olmete udarcem desno poluvisoko, a već u prvoj seriji Stojanović skokom udesno brani udarac Manuela Amorosa. Ispostaviće se da je to odlučilo. Pogađaju redom Binić (isto kao Prosinečki), Bernar Kazoni (odmereno, u desnu malu mrežu), Belodedić (po zemlji, u sâm donji levi ugao), Papen (isti pravac, malo više i snažnije nego Belodedić), Mihajlović (dole desno, pošto je iskopao priličnu količinu zemlje) i Mozer (elegantno u desni ugao).

Priliku za trijumf ima Darko Pančev – osvajač Zlatne kopačke gađao je blizu sredini gola, ali je udario snažnu i uhvatio Olmetu u raskoraku, dovoljno za najveću radost u istoriji kluba. Dvadeset hiljada navijača na stadionu Sveti Nikola i milioni širom Srbije i sveta dobilo je najlepši poklon.

Priča o slavnoj godini ovde nije završena.

Tokio

Kao šampion kontinenta Crvena zvezda igrala je u Superkupu Evrope i Tojota Interkontinentalnom kupu. Tojota kup se već decenijama igra na neutralnom terenu u Japanu, ali u to vreme evropski Superkup igrao se u dva meča. Međutim, zbog rata koji je već počeo u Hrvatskoj sa Mančester Junajtedom je igrana samo jedna utakmica, 19. novembra na Old Trafordu. Iako je Zvezda u potpunosti nadigrala stare sportske prijatelje i pobednike Kupa kupova, iako je Dejan Savićević blistao na "Teatru snova", jedini gol dao je Brajan MekKler.

Priliku da godinu okonča drugim međunarodnim trofejom Zvezda je potražila u Tokiju, gde joj je rival čileanski Kolo Kolo, šampion Južne Amerike. Na klupi ekipe iz Santjaga je Mirko Jozić, pod čijim rukovodstvom je Jugoslavija bila omladinski prvak sveta, a Prosinečki najbolji na planeti u svom uzrastu. Ali Robi je, baš kao i Stojanović, Marović, Šabanadžović i Binić, napustio ekipu odmah po osvajanju titiule prvaka Evrope.
Priliku da se proslavi dobio je najmlađi prvotimac našeg kluba Vladimir Jugović. Njegova dva pogotka i briljantna igra na celom terenu doneli su mu nagradu u vidu Tojote, rezervisanu za najboljeg igrača utakmice. Treći gol u velikoj pobedi 3:0 dao je Darko Pančev, a Zvezda je od finiša prvog dela igrala sa igračem manje zbog isključenja Savićevića.

Sedmog decembra 1991. godine Zvezda je ostvarila sve što jedan fudbalski klub može da ostvari: bila je šampion Evrope i sveta. Sa ove distance malo je verovatno da će ijedan klub sa istoka Evrope to ostvariti u budućnosti. Opet, to nije delovalo verovatno ni deset godina pre Barija.
Priča o slavnoj godini ovde nije završena.

[северна армија]

Маракана
Стадион ФК Црвена звезда
 
27. децембра 1959. године Црвена звезда је одиграла последњу утакмицу на свом старом стадиону. Екипа Новог Сада била је ривал на опроштају од дотрајалог игралишта, саграђеног још 1927. године.


Са њим је отишао и део фудбалске историје. На том игралишту Моша Марјановић је дао гол Замори , савладан је Планичка, а после Другог светског рата одигране су многе лепе и узбудљиве утакмице.

После опроштајне утакмице стадион је порушен и на његовим темељима почео је да се гради нов, модеран спортски објекат. Претходно, да би се дошло до површине новог терена, 12 метара нижег од ранијег, требало је да се избаци преко 350.000 кубика земље и 15.000 кубика камена. Поред велелепног изгледа, стадион је добио и у то време изузетну траву на игралишту, са дренажом и свим слојевима непоходним за "живот" травнатог терена.     


Тај нови стадион светлост дана први пут је угледао три године касније. Своје капије званично је отворио 1. септембра 1963. године на првенственој утакмици са Ријеком (2:1). Тада је на још увек недовршеним трибинама, кроз петнаест оспособљених улаза ширине пет метара, прошло 55.000 гледалаца, да би рекорд те јесени био забележен у дербију са Партизаном – 74.000 гледалаца. Следеће године, пошто је стадион потпуно завршен, капацитет је износио 110.000 гледалаца.


Први гол на Звездиној "Маракани" постигао је Трифун Михајловић,


у сусрету
пионира Црвене звезде и Јединства из Земуна, предигри првенственог меча са Ријеком. Први званични, прволигашки, погодак дело је Ријечанина Вукоја, док је први гол за сениорски тим Црвене звезде постигао Душан Маравић, на истој утакмици.

И још нешто о рекордима. Ако се гледа по броју продатих улазница, рекорд београдске "Маракане" постављен је 23. априла 1975. године на утакмици полуфинала Купа купова са мађарским Ференцварошом (2:2). Званично, на трибинама је са купљеним картама било 96.070 душа, али се процењује да је те априлске ноћи заправо било присутно свих 110.000 гледалаца, колики је капацитет стадиона тада био.

У међувремену, та бројка је драстично смањена. Пратећи модернизацију и истовремено испуњавајући захтеве Европске фудбалске Уније, у циљу повећања комфора навијача и њихове безбедности, укинута су стајаћа места на стадиону. Постављене су столице на све четири трибине, тако да данас капацитет стадиона званично износи 55.000 седећих места.


Београд, центар Европе

Међу рекордним посетама на београдској "Маракани" убраја се и меч финала Купа шампиона између Ајакса и Јувентуса (1:0), одигран 30. априла 1973. године. На трибинама је било 91.564 гледалаца са купљеним улазницама, што је трећа најпосећенија утакмица на званичној листи.


Први посетилац

Познат је и први посетилац на београдској "Маракани". То је Лаза Петровић, земљорадник из околине Лознице. Овај ватрени звездаш дошао је на нови стадион још у 6 сати изјутра, заузео своје место на источној трибини, извадио сир и погачу из торбе, почео да доручкује и стрпљиво дочекао почетак главне утакмице.

[северна армија]

Рајко Митић
Прва Звездина звезда


Рајко Митић је рођен 6.септембра 1922.год. у Долу крај Беле Паланке.
Играо је за Кошутњак (1937-1938), затим за БСК (1938-1944), да би у Црвеној звезди (1945-1958) постао узор и званично прва легенда, односно прва звезда клуба.У дресу Црвене звезде одиграо је 572 меча, од тога 231 првенствени и 39 у националном купу и постигао укупно 262 гола.

Дрес репрезентације носио је 59 пута и постигао 32 гола. Успешан као шеф стручног штаба Црвене звезде пуних шест година, био је још успешнији у улози савезног капитена, водећи репрезентацију 34 пута. Још као активан фудбалер, с почетка педесетих, био је коментатор “Спорта” и касније, дуги низ година, све до пензионисања, угледни хроничар ревијалног недељника “Темпо”.

Када је 1983. пензионисан посветио се активно волонтерском раду у Црвеној звезди, где је дуго био члан најужег руководства и у два мандата потпредседник Скупштине клуба. Данас је активан и у Савету ветерана, заједно са асовима из своје и каснијих генерација Црвене звезде.

Био је велики ас Црвене звезде, фудбалер и џентлмен у копачкама, поштован и вољен у целој земљи. Његова популарност с почетка педесетих прерасла је у легенду и превазишла време у коме је играо. Био је слављен као незаборавни капитен Црвене звезде и један од диргената и најбољих стрелаца репрезентације којој је пуну деценију давао посебан печат.



Велики противник неспортске игре и некоректне борбе, никад није повукао


противника за дрес, нити му подметнуо ногу. Фудбалски терен за Рајка Митића никад није представљао надметање у снази, већ простор за игру и демонстрацију вештине. Једноставно: волео је фудбал, преносећи љубав и фер - плеј  на  своје другове,  на  противнике и навијаче свих боја.

Црвена звезда и репрезентација су, по атрактивности и мајсторству имали, у много чему, и бољих фудбалера, али Рајко Митић био је један поштован и непоновљив због изузетних људских и спортских врлина.

Почео је да игра фудбал на ливадама Кошутњака, у мају 1938. постао члан јуниорског тима тада шампионског БСК-а, да би две године касније, у мечу против Витеза, дебитовао за први тим на месту центарфора. Дебитант је постигао пет голова! Други светски рат је зауставио његов фудбалски развој, да би 1944, заједно са Предрагом Дјајићем и Јованом Језеркићем, наставио да игра за инжењеријску бригаду чији је борац био. Када је 4 марта 1945. основана Црвена звезда, Рајко Митић је убрзо постао капитен тима и црвено-бели дрес поносно носио 14 првенствених сезона.

Као капитен и истински вођа тима освојио је пет титула првака (1951,1953, 1956,1957. и 1959) и четири трофеја у националном купу (1948,1949,1950. и 1958). Најрадије се сећа прве титуле првака, освојене у драматичном финишу, када је првопласирани Динамо у последња три кола попустио и дозволио Црвеној звезди да тријумфује захваљујући бољем количнику – 0,018 голова! Велику драгоценост представља у каријери Рајка Митића, према сопственој оцени, и три пута узастопно освајање националног купа.



Практично никад није изостао са терена, изузев 1947.год. када је после операције менискуса морао на рехабилитацију. Чувајући друге, Рајко Митић је чувао и себе, чак и у најтежим окршајима. Званично је 29.новембра 1958.год. престао да игра, после финалног меча за куп, који је Црвена звезда убедљиво добила  /4:0/, у  36. животној, испраћен овацијама са Топчидерског брда.

Као капитен, најчешће се сећа две своје одлуке које су поделиле фудбалску јавност. Први пут, када је због недоличног понашања послао у свлачионицу свог најбољег пријататеља Бранка Станковића. И, други пут, 7.априла 1957, када је у Сплиту у мечу против Хајдука повукао цео тим са терена, пошто је бачени камен с трибина погодио у главу Бору Костића.

У 71.минуту тог инкримисаног меча, резултат је гласио 1:1. Дисциплински суд ФСЈ је казнио све фудбалере Црвене звезде /изузев Беаре и Костића/ са по месец дана забране играња, али се клуб није жалио и Рајко Митић је у најпозитивнијем смислу деловао на шокирану фудбалску јавност.

Дебитовао је за репрезентацију 9.маја 1946. у Прагу, када су Југословени надиграли Чехословаке  ( 2:0 ) и  одмах  постигао гол.  До краја  репрезентативне  каријере  био је стрелац 32 погодка.



Носећи дренационалног тима, три пута је постигао хет-трик, и то 1950. против Данаца (5:1), 1952.год. против Индуса (10:1) и 1953. против Велшана (5:2) у Београду. Често је говорио, ни данас не пропушта да подсети, да му је најдражи гол у репрезентацији онај против Енглеза /1:0/ у Београду 1954, можда и зато што је “стигао” у последњим минутима игре и био гол одлуке.

Учествовао је на два олимпијска турнира -1948. у Лондону 1952. у Хелсинкију.  Оба пута је освојио сребрну медаљу. Био је капитен незаборавног, легендарног олимпијског тима из 1952./Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец/. После два драматична меча против СССР, у оном другом Рајко Митић  је постигао први гол и отворио пут значајној победи 3:1, у време Информбироа и напада Стаљиновог режима на нашу земљу.



Учествавао је и на два Светска шампионата, 1950. у Бразилу и 1954. у


Швајцарској, али му ниједан није остао у пријатној успомени. Пред меч против Бразила на “Маракани” у Рију, излазећи на терен подземним ходником нагло је подигао главу на степеништу и теменом ударио у гвоздени поклопац!  Услед велике расекотине и крварења, морао је да затражи лекарску помоћ и појавио се на терену тек у  другом полувремену.

Гол Адемира у 3.минуту није ни видео. Тада није било замене фудбалера, наш тим је хендикепиран претрпео пораз (2:0), али се до краја часно и равноправно носио с Бразилцима.



Јубиларани 50.меч у репрезентацији прославио је на Светском шампионату 1954. у


Швајцарској, у дуелу против Немаца (касније првака света), који је несрећно изгубљен (0:2), иако је противник био надигран. Последњи меч за репрезентацију одиграо је 29.септембра 1957. у Букурешту, против Румуна (1:1) , као центарфор који је у том тренутку био стар 35 година и 27 дана.

Шеф стручног штаба Црвене звезде био је од 1960. до 1966., када је постао члан селекторске комисије ФСЈ. Затим је, као савезни капитен, водио репрезентацију 34 пута, од 23.априла 1967. до 18. новембра 1970.год.  Највећи успех као селектор постигао је у Италији 1968, када је наша репрезентација, предвођена Драганом Џајићем, освојила сребрну медаљу, јер је Швајцарац Готфрид Динст златну поклонио домаћинима!

[северна армија]

Драгослав Шекуларац
Друга Звездина звезда


Драгослав Шекуларац је рођен 30.новембра 1937.год. у Штипу.
Шекуларац је првотимац Црвене звезде постао 6.марта 1955. и црвено-бели дрес носио до 5.јуна 1966. У Црвеној звезди је одиграо јукупно 375 мечева, од тога 156 првенствених и постигао је 119 голова.

Годину дана провео је у Карлсруеу, да би се потом вратио у Београд и, заједно са Милошем Милутиновићем, играо једну сезону за ОФК Београд. Пред крај 1969.год. поново је прешао границу, играо за Санта Фе и Милионариос из Боготе, односно из Калија. Играчку каријеру је завршио на малом фудбалу у америчком Даласу.

У А репрезентацији је дебитовао 30.септембра 1956., у мечу против Чехословачке (1:2) у Београду, последњи, 41.меч за “плаве” одиграо је 1.јуна 1966.год. против Бугарске (0:2), такође у Београду.

Припремајући се за тренерски позив, водио је младе селекције Црвене звезде, затим Младеновац и много касније Обилић. У међувремену, био је тренер у Аустралији и Гватемали, али највећи успех као тренер остварио је са првим тимом Црвене звезде. Сезоне 1989/90 успео је да освоји дуплу круну – титулу и куп. Та његова екипа била је претеча будућих европских и светских првакa.


Нико пре и после њега није поседовао тако огромну страст за лоптом. По таленту
и оданости
фудбалу, Драгослав Шекуларац је једноставно био предодређен да досегне високу класу и постане ас светског формата. Амбициозан и заqубљен у фудбал, био је и непоправљиви оптимист. Као дечак, који је тек закорачио у јуниорски тим Црвене звезде, пред Мишом Павићем је смогао храбрости да гласно истакне:”Данас постоје само тројица великих фудбалера. То су Ди Стефано, Пушкаш и – Шекуларац“!

Кад га је Димитрије Милојевић, легендарни “Чика Митке”, некадашњи фудбалер БАСК-а, тренер и штампарски радник “Политике”, приметио у дворишту Друге мушке гимназије, одмах му је било јасно да тај враголан са кривим ногама осим сјајне технике има смисао за игру коју води имагинција и најмање рационалност.

Велики ловац на таленте одмах га је одвео у Црвену звезду, али је у клубу свог живота, стицајем разних, чак и парадоксалних околности (неки стручњаци су му се смејали!?), стекао “право грађанства” тек из трећег покушаја.

Рођен у Штипу 30.новембра 1937, Драгослав  Шекуларац је основну школу, четири разреда гимназије, као и метереолошку школу учио у Београду. Међутим, за школу није марио, јер је фудбал постао његова главна преокупација, животна опсесија, крајњи циљ. Статистички подаци нису му претерано наклоњени, што само потврђује општи утисак да је Драгослав Шекуларац дао мање него што је могао или, што је ближе истини, неки догађаји су га спречили да у каријери достигне највише висине.



Инцидент који је у јесен 1962. имао са арбитром Павлом Тумбасом (ошамарио га усред препуног Чаира у мечу Раднички – Црвена звезда) удаљио га је из фудбала  годину и по дана, заправо много дуже, јер се налазио на врхунцу каријере. Затим је повредио кичму и као дископатичар отишао у осредњи немачки Карлсруе, где није био ни сенка истинског јунака са Светског шампионата 1962. у Чилеу.

Није боље прошао ни у колумбијском Санта Феу из Боготе, али се није предавао: наставио је наставио је да игра мали фудбал у САД, јер му је велико фудбалско име отварало сва врата. Зашто је, на жалост, прекретницу у његовој играчкој каријери учинио баш инцидент у Нишу?

Драгослав Шекуларац се вратио са Светског шампионата 1962. у Чилеу као велики јунак и морални победник. За све објективне, он је био први ас светског шампионата, али су ту почаст поделили Бразилци Гаринча и Амарилдо, јер је њихова репрезентација освојила титулу. По повратку у земљу, Јувентус је понудио тада рекордну суму за његову фудбалску уметност - 600.000 долара, али водећи политичари земље нису дозволили да напусти Црвену звезду и армију клупских навијача.”Нешто је у мени пукло и догодило се најгоре”, говорио је Драгослав Шекуларац у једном фељтону у децембру 1962. у Билећи, где је у Школи резервних официра служио војни рок.

Па, ипак, остаје као необорива истина да популарнот и остварења Драгослава Шекуларца на терену стоје у обрнутој пропорцији. Није ли то доказ да је у његовој игри и личности било неке магије? Поседовао је виртоузну технику, сјајан преглед игре и мајсторство које се не може копирати.


Кад је први пут шутнуо лопту, зарекао се да неће бити епизодиста. Патио је
кадније био
централна личност меча, посебно у дербијима против Партизана. Његово унутрашње биће носило је чудан спој нарцисоидности и нападне амбиције: увек је желео да утиче на игру и одлучује на терену.

За мајсторство Драгослава Шекуларца, који је понекад услед личног истицања, занемаривао интересе тима, везана су највећа навијачка усхићења. Био је фудбалер бравура, вица, духа, маште. Износио је на “пазар”  све што је могао и имао. Кад је отишао из Црвене звезде, многи су престали да посећују стадионе. Био је љубимац и идол маса,јер је са лоптом био чаробно надмоћан. Истраживачи говоре и пишу да би Драгослав Шекуларац и у данашњем фудбалу, на све мањем простору, поново био сјајан. Његов мит и данас траје, обожавају га чак и они који га никад нису гледали, али су пажљиво слушали како је играо.



Дао је низ незаборавних партија, али у сећању, посебно, остају историјских 5:0 против Енглеза у Београду, које је згромио заједно с Милошем Милутиновићем и Тодором Веселиновићем.

Данас је у свету мало фудбалера такве луцидности, какву је поседовао Драгослав Шекуларац. Врцавост његовог духа у игри узносила је публику у највише сфере радости. Навијачи су обожавали његове личне преставе, када је, на тренутке, заустављао и игру тима.


Са Црвеном звездом је освојио пет титула првака (1956,1957,1959,1960. и 1964) и
један
трофеј у националном купу /1959/, када је био творац победе над Партизаном у финалу. За А репрезентацију је одиграо 41 меч, премало за његовунеспорно светску класу, уз подсећање да је дебитовао с непуних 18 година и до дебија Митра Мркеле у Софији држао тај рекорд.

Учествовао је на Олимпијском турниру 1956.год. у Мелбурну и на Светским шампионатима 1958. у Шведској и 1962. у Чилеу.

Драгослав Шекуларац је све у играчкој каријери постигао брзо и лако. Имао је 17 година када га је Миша Павић увео у први тим Црвене звезде. Годину дана касније, није одолео ни Александар Тирнанић. Један вешти коментатор је тада добро приметио: “Ја сам ставио прст на обарач, уколико Тирнанић не постави младог Шекуларца у национални тим”.

Све је то Драгослав Шекуларац. И много више од реченог и написаног: једна необична судбина аса који је фудбал претварао у уметност.

[северна армија]

Драган Џајић
Трећа Звездина звезда


Драган Џајић је рођен 30. маја 1946.год. на Убу.
За први тим Црвене звезде дебитовао је 6. маја 1963. и одиграо рекордних 590 мечева, постигао 287 голова (од тога 305 првенствених мечева и 113 голова). Са Црвеном звездом је као фудбалер и капитен (од 6.августа 1966) освојио је пет титула првака 1964, 1968, 1969, 1970. и 1973 и четири трофеја у Купу 1964, 1968, 1970 и 1971.

Џајић је, дакле, као фудбалер освојио три “дупле круне”, што је такође рекорд вредан пажње. У европским куповима је одиграо 32 меча и постигао девет голова, од којих је незабораван онај против Ујпешта 1971. у Београду, који је ушао у антологију најлепших голова у Купу европских шампиона. Две сезоне (1975 и 1976) провео је у Бастији, где је за француског прволигаша одиграо 80 мечева, вратио се у Београд и у Црвену звезду, чији је дрес последњи пут носио 28. маја 1978. у Мостару.

Драган Џајић је у националном А-тиму дебитовао 17. јуна 1964.у Београду, у мечу против Румуније (1:2) и играо (укупно 85 пута) све до 16.септембра 1979, када се растао с репрезентативним дресом у пријатељском мечу против Аргентине (4:2) на нашој “Маракани”. Изузетно цењен и популаран, Џајић је 1979. прихватио улогу техничког директора клуба са којих је постигао (Бари и Токио 1991) највеће успехе у историји Црвене звезде. Први мандат председника Црвене звезде, у тешим финансијским условима и са неадекватиним играчким кадром, окончао је са две титуле првака и два трофеја у купу, да би пре годину и по дана поново, готово акламацијом, прихватио и други мандат на функцији председника. Као играч учествовао је на Светском шампионату 1974. у Немачкој и на два Купа европских нација – 1968. у Италији (најзаслужнији за сребрну медаљу) и 1976. у Југославији.

Витак, са дугим кораком, елегентан у сваком покрету, несхватљиво хитар и са филигранском техником дриблинга и удараца, Драган Џајић је, иако изразит левак био комплетан фудбалер највећег светског формата. Знао је мајсторски да се у пуном трку пред противником за тренутак зањише, да га сачека да стане на “погрешну ногу” и да, остављајући га беспомоћним, пројури према голу.

Тада би шутирао или, што је чешће чинио, мајсторски центрирао, уносећи очајнички страх у одбрану противника. Био је познат и по неупоредивим слободним ударцима које је често претварао у голове. Побеђивао је и најбоље голмане света.


То је, у најкраћем , “визит – карта” нашег званично најбољег фудбалера свих
времена, без
обзира што је УЕФА тражила најбољег само у протеклих пола столећа.

Драган Џајић је 5.јуна 1968. у Фиренци, у мечу против надобудних Енглеза које је предводио Боби Мур, на неки начин потврдио да фудбал може да буде и уметност. Тада је у трку преварио директног чувара Вилсона, у шеснаестерцу спустио на колена тешко савладивог капитена Мура и онда, на себи својствен начин, преварио Бенкса који је, непомичан и унезверен, видео лопту тек када се нашла у мрежи, тамо где се спајају пречка и статива.

Можда само због тог гола и директне победе над Енглезима у полуфиналу Купа европских нација, Драган Џајић је заслужио традиционалну “Златну лопту” париског “Франс фудбала”. Она је захваљујући пристрасној гласачкој машини припала Џорџу Бесту, јер  је, тобоже, Манчестер јунајтед 1968. победио у Купу европских шампиона, и то је био најимпресивнији догађај године!? За такву одлуку, легендарани Немац Франц Бекенбауер је рекао да је “неправедна, дрска и срамотна”.

Изузетно талентован, мали “Фири” са Уба је већ у петнаестој животној постао члан Црвене звезде, јер је претходно сјајно играо на једном турниру у Ваљеву и ловци из великих клубова су га одмах запазили.



Када је стигао до прве селекције јуниора, само шест месеци касније пребачен је у први тим. Др Александар Обрадовић му је указао шансу 6.маја 1963, када је, и сам силно изненађен, дебитовао у мечу против титоградске Будућности с непуних 17 година. Већ у наредној 1963/64 сезони освојио је прву шампионску титулу и, не задуго, постао предводник новог таласа сјајне генерације која је три пута узастопно (1968, 1969. и 1970) освајала титулу најбољих у конкуренцији “велике четворке“.

Драган Џајић је умео и увек имао снаге да узбурка духове на терену. Био је централна личност стотина и стотина званичних мечева, јунак број 1 кад је најпотребније. У тренуцима надахнућа био је незадржив. Чак и кад би деловао индиспонирано, смогао је снаге да разгали навијаче прецизним и за противничке голмане убитачним центаршутевима. Скроман по природи и самосвојан, знао је да носи терет славе. На терену никога није остављао равнодушним. Међутим, његово понашање изван терена такође је било фасцинантно. Мало је фудбалера који су као он, захваљујући оцу Кристивоју и мајци Видосави, своје домаће васпитање показивали на тако леп, прикладан и ненаметљив начин.


Стјепан Бобек је, одушевљен Џајићем, увек истицао да је био бољи од свих и да је
заслужено,
пуне две и по деценије, носио ореол репрезентативног рекордера. Играо је два пута за светску селекцију (Рио 1968. и Париз 1969.) и четири пута за европску (Лисабон 1970, Моксва 1972, Хамбург и Базел (1973).

Можда му највише годи признање Мађара Флоријана Алберта који је, по повратку из Рија 1968, изјавио: ”Играли смо врло добро Амансио, Оверат, Бекенбауер, Марзолини и ја, али смо у нечему остали дужни Бразилцима. Једини, међутим, који је Бразилце потпуно освојио био је Југословен Џајић. Сви ми били смо некако статисти и у његовој сенци…“

Изузетно брз, снажан и одличан дриблер, до перфекције је довео центаршут којим је у Звездином дресу највише прославио Војина Лазаревића, касније Зорана Филиповића и Душана Савића.

Дуго је трајао, доживео низ спектакуларних мечева и био необично цењен у свету.

Могао је да настави каријеру у моћном и трофејном Реал Мадриду, Шпанци су га упорно јурили, али није и отишао на “Шамартен“ ”. О тој епизоди нерадо говори, као што се са пријатним уздахом сећа Бастије и две године проведене на Корзици, с намером да се што пре врати у своју Црвену звезду.


Да прича о спортској каријери нашег најистакнутијег  фудбалера не буде до краја бајковита, незаобилазно је евоцирати тренутке када је као капитен у намери да заштити саиграче губио контролу, као у Јени и оном инкриминисаном мечу против Карл Цајса, због чега је касније Црвена звезда, вероватно, изгубила и шансу да се пласира у финале Купа европских шампиона. Ирски судија Џон Карпентер је добро знао да Драган Џајић није крив за инцидент, али је успео да га испровоцира и искључи. Није могао да игра против Панатинаикоса у Београду и Атини, јер је драстично кажњен, због чега је највише испаштала Црвена звезда.

У целини гледано, најснажнији утисак је да је судбина Драгану Џајићу, не само кроз играчку каријеру, одредила – тријумф. Постао је добитник, јер је био фудбалер огромних могућности и остварења. Поседовао је и нешто много битније: флуид којим је зрачио и дејствовао на навијаче.Био је супер ас који то никад није испољавао, иако су и лаици знали да углавном, на терену и око њега, све зависи од Драгана Џајића.

Био је свестан да на терену пушта неке скривене опруге у себи и као магичним штапићем уклања противнике, упућује стравичне центаршутеве и, не ретко, директно угрожава гол чак и ударцима из корнера.

Када је дебитово у А репрезентацији 17.јуна 1964., вероватно није слутио да ће златни, јубиларни 50.меч одиграти 9.маја 1971. и да ће само годину дана касније 11.октобра 1972, у Лондону (било је 1:1 против Енглеза) срушити дотадашњи


рекорд Бранка Зебеца. Дакле, за само осам година јединствен подвиг и национални рекорд!

Играјући безмало две деценије за Црвену звезду, Драган Џајић је поставио неколико рекорда које је тешко достићи и оборити. Као што је тешко и помислити да неко, као активан фудбалер, може да освоји толики број титула првака и трофеја у националном купу. Не рачунајући радости које је доживео у Барију и Токију као технички директор, или у последњих неколико година као ауторитативни председник клуба.

Један и јединствен је Драган Џајић. Зато с правом, и толико дуго, траје у фудбалу.

[северна армија]

Владимир Петровић Пижон
Четврта Звездина звезда




Владимир Петровић је рођен 1.јула 1955.године у Београду.

Више пута био је проглашаван за најбољег фудбалера СФРЈ и првог спортисту Београда. После Хајдука са Лиона, где је почео да шутира лопту, наставио је у Црвеној звезди као пионир, јуниор и првотимац, пуне три године и капитен трофејне генерације.

За Црвену звезду је дебитовао 19. јула 1972, у мечу Летње лиге шампиона против сплитског Хајдука (3:1) и до 12.децембра 1982. одиграо укупно 497 мечева (од тога 258 првенствених)  и постигао 117 голова. Са Црвеном звездом је освојио четири титуле првака (1973,1977,1980 и 1981) и један трофеј у националном купу (1982).

За А-репрезентацију је дебитовао против Мађара (1:1), у Београду 26.септембра 1973.

Одиграо је укупно 34 меча, последњи против Норвежана (1:3), у Ослу 13.октобра 1982. Учествовао је на Светском шампионату 1974. у Немачкој и 1982. у Шпанији.

Фудбалску каријеру је наставио као тренер младих селекција Црвене звезде. Освојио је са својим клубом национални куп (1996), затим био тренер нишког Радничког, претходно и новобеоградског Радничког. Један је од стручњака који је открио и усавршавао Дејана Станковића. Радио је извесно време у Минску. Са нашом младом репрезентацијом освојио је сребрну медаљу (финални меч против Италијана у Оберхаузену), на Европском шампионату 2004. у Немачкој.


Ако постоји велика фудбалска звезда која је, на неки чудан начин, “заклоњена”
завесом
ћутања, онда је то, зацело, Владимир Петровић, дуги низ година први ас Црвене звезде и вишеструки стандардни репрезентативац који, на жалост, као ни Драгослав Шекуларац (какве ли неправде!) није прославио златни јубилеј (50 мечева) у националном тиму. Важио је за једног од најинтелигентнијих фудбалера у поратној историји. Његов преглед терена, техничка лакоћа у игри проткана филигранским потезима, префињени дриблинг, висока имагинација и мајсторство у прецизном и правовременом проигравању могу бити савршена грађа за фудбалске уџбенике. Уз све то, није био импрегниран од инстикта за гол.

И данас је Владимир Петровић инкарнација фудбалера који мисли. За њега је,својевремно, Сплићанин Фране Матошић рекао да поседује фудбалску  интелигенцију какву немају ни многи такмичарски успешнији наши и светски асови. То је рекао човек познат по тврдој речи, који тешко цеди комплименте, јер је имао високе критеријуме.



Играо је за срца и узбуђења навијача Црвене звезде.  Све што је на терену долазило од велемајстора лопте, што Владимир Петровић уистину јесте био, довођено је до чисте перфекције. Имао је само две слабе тачке: није био брз и није имао снажну физичку конституцију. Код њега је све било у техничкој  виртуозности и  бриљантном уму.

Налазио је решења која нико на трибинама није видео. Касније су такве врлине поседовали Драган Стојковић и Дејан Савићевић.

Било је у њему, као великом фудбалеру, и неког видљивог незадовољства и неке личне горчине. Сви се добро сећају времена кад Извршни одбор ФСЈ крајем 1982. није дозволио Владимиру Петровићу, на инсистирање председника Томаша Томашевића, да пређе у лондонски Арсенал за трансфер који му је гарантовао у то време фасцинантних 750.000 фунти. Енглези су желели таквог фудбалера, који би оплеменио игру тима са Хајберија. Арсенал није жалио новац. Нису помогле ни разне интервенције, па је Владимир Петровић морао да сачека још шест месци и задовољи “чврсте прописе” ФСЈ. Када се, ипак, обрео у Арсеналу, цена је драстично пала: за шест месеци играња у дресу Арсенала добио је само 50.000 фунти


Пола године у Арсеналу: четврта звезда Црвене звезде је подсећала на тужног
човека.
Фудбалери Арсенала су га обожавали, али нису схватили његову игру идубинске лопте, које је претварао у прецизне пројектиле. Брзо су се растали и Владимир Петровић прво прешао у Париз, затим у белгијски Антверпен, где је играо две и по године....

Међутим, предигра суморне драме са одласком у Арсенал, догодила се у Сарагоси, за време Светског шампионата 1982...

Репрезентативцима је још у Београду обећано да ће добити премије у девизама (сличан случај догодио се и 1974. у Франкфурту, када није испуњено обећање). Тако је створено велико незадовољство међу фудбалерима, па генерација Владимира Петровића, Велимира Зајеца и Сафета Сушића није успела не само захваљујући пристрасном данском арбитру Соренсену у Валенсији. Чињеница је, међутим, да је Владимир Петровић у дресу Црвене звезде и националног тима дуги низ година очаравао и узбуђивао навијаче на свим стадионима.



На Светском шампионату 1974. у Немачкој био је најмлађи члан репрезентације, али је, према личном казивању, веровао да ће бити барјактар у својој генерацији кроз три или пет година.

То се и догодило. Капитен Црвене звезде  био  је  пуне три године,  капитен  репрезентације  само  четири пута, али се много чешће памте мајсторске партије. Био је инспиратор победе (2:1) над Уругвајцима 1980. у Сарајеву, директно је одвео репрезентацију на Светски шампионат 1982, јер је у децембру претходне био први херој победе (2:1) над Грцима у Атини.

За Црвену звезду је одиграо 497 мечева (од тога 258 првенствених), али је остао запамћен по бриљантиним партијама у 1980, када је проглашен званично за убедљиво најбољег фудбалера СФРЈ у тој сезони.

Данас је Владимир – Пижон Петровић стручњак чије се дело поштује и уважава. Тврди се да он, као тренер, има посебно чуло, зна да “гледа игру” на свој начин, да види чак и нешто “невидљиво” за обичне смртнике. Пекао је занат у Црвеној звезди, у неколикo наших клубова, радио у Белорусији и једноставно демантовао све оне фудбалске филозофе који тврде да велики фудбалер, по неписаном правилу, не постаје и велики тренер.

То је пут оног вижљастог дечака који је каријеру фудбалера започео у дресу тада нижеразредног Хајдука са Лиона 1967, да би дрес пионирског тима Црвене звезде званично обукао први пут 9.јуна 1969. Био је 17 пута јуниорски и три пута члан младе националне селекције, али је сигурно, у томе ће се сви сложити, заслужио знатно више од 43 меча у А-репрезентацији.



Посебан  печат у његовој непоновљивој играчкој каријери оставио је други финални меч у Купу УЕФА, одигран 23.маја 1979.год. у Диселдорфу, против Борусије из Менхенгладбаха (0:1) , која је у својим редовима имала Линена, Фогста, сјајног Данца Симонсена, али и оног фамозног “дванаестог”, италијанског арбитра, Паола Микелотија. Генерација Стојановића, Јовановића, Јовина, Муслина, Милетовића, Јуришића, Благојевића, Савића, Шестића, Милосављевића и свакако Петровића није остварила велики циљ, али је промовисала идеју тренера Бранка Станковића и у први план истакла асове какви су Владимир Петровић и другари из његове генерације. Поново је био велики и најбољи. Људи из лондонског Арсенала тада су почели да га прате.

[северна армија]

Драган Стојковић Пикси
Пета Звездина звезда


Драган Стојковић је рођен 3.марта 1965.године у Пасипољани, надомак Ниша. Играчку каријеру је започео у Радничком из Ниша, наставио у Црвеној звезди, затим играо две године за Олимпик из Марсеља и шест месеци за Верону, да би чак осам година наступао за Нагоју, у време прогреса јапанског фудбала.

У репрезентацији је дебитовао 12. новембра 1983. у Загребу против Француза (0:0), а последњи пут играо је против Словенаца (1:1) у Београду 14.марта 2001. Био је то његов 84.меч за репрезентацију, за коју је постигао 17 голова. У Црвеној звезди је између 1986. и 1990.год. одиграо 219 мечева/од тога 128 првенствених/ и постигао 89 голова.

Са Црвеном звездом је освојио две титуле државног првака, 1988. и 1990.године,  и у обе такмичарске сезоне био најбољи појединац, у конкуренцији Просинечког, Мркеле, Мусемића, Шабанаџовића, Лукића, Бинића, односно Најдоског, Просинечког, Јурића, Панчева, Савићевића, Југовића, Белодедића.

У марту 2005.год. улази у четврту годину мандата председника Фудбалског савеза СЦГ, као човек који је, личним познанствима и шармом, али захваљујући играчком ауторитету освојио значајне позиције у УЕФА И ФИФА за наш фудбал. Тренутно је и члан Техничке комисије ФИФА.



Може се о фудбалерима светске класе писати на разне начине и с различитим мотивима, да писац или новинар, свеједно, увек буде ексклузиван и тај који ће први открити нешто ново. Тако је с Пелеом, Кројфом, Ди Стефаном, Пушкашем, Бекенбауером, Платинијем, Чарлтоном, тако је и у нашем фудбалу било са Митићем, Бобеком, Шекуларцем, Галићем, Костићем, посебно са оним најбољим и у много чему недостижним – Драганом Џајићем.

У случају Драгана – Пиксија Стојковића, међутим, поента је једна: био је млад човек са играчком биографијом неког нашег Стенлија Метјуса! Такав играчки занос још из пелена није носио у себи ни величанствени Бразилац Пеле. Неколико питања завређују посебну пажњу…

Зар је могућно да неко са две и по године почне да трчи за крпењачом, макар и несигурним

ногама? Зар је могућно да неко само после три тренинга и без дуже
провере
буде регистрован за јак прволигашки клуб? Зар је могуће да неко само после стотинак минута проведених у националном шамионату буде проглашен за фудбалског генија?! Зар је могуће да неко после само 425 минута играња у већим или мањим градовима, свеједно, буде позван у национални тим са уверењем да се Европском шампионату  1984.год. може појавити и у стартном саставу? Зар је могуће, најзад да неко само после две године проведене у великом клубу, какав је зацело Црвена звезда, постане не само капитен, већ и жива легенда коју ће искрено прихватити и његови претходници?

Све је то Драган-Пикси Стојковић постигао за неколико година, без обзира што за фудбал, и са фудбалом, практично живи од рођења. Почео је каријеру у нишком Радничком, звездане тренутке доживео у Црвеној звезди, епизодне тренутке из Марсеља и Вероне желео би, сигурно, да што пре заборави, да би најзад, пуних осам година био симбол фудбалске Нагоје  и узор Јапанцима како се постаје и понаша истински ас.     

Пиксијев долазак у Београд сигурно је једна од најлепших јава Црвене звезде. После Боре Костића био је тек “нови странац”, који игром даје печат целом тиму и постаје аутор догађаја на терену. У црвено – белом дресу стартовао је и наступао са  таквом елеганцијом и сигурношћу, да је то збуњивало навијаче, нарочито оне најбучније са “севера”, који желе да буду и селектори.

Младић из Паси пољане крај Ниша одмах је све импресионирао.Он је од првог дана играо на начин који је Црвена звезда неговала од 4.марта 1945.-еминентна вештина, техничка перфекција, луцидност и креација – али у Драгану –Пиксију Стојковићу би, не ретко, севнуо и голгетерски бљесак. Све је он то имао и зато се тако брзо уселио у срца навијача. Једноставно, припадао је племенитој  ложи градитеља игре у Црвеној звезди: постао је наследник Митића и Такача, Џајића и Палфија.


Било му је довољно само четири године, проведене у Црвеној звезди, па да постане званично пета звезда и легенда нашег најтрофејнијег клуба. Нико до тада,  али ни до сада, није играо тако кратко, а остао тако дуго упамћен по мајсторству и дејству на терену, без обзира да ли је реч о другарима из тима, противницима на терену, навијачима на стадиону и крај тв и радио – апарата. Драган –Пикси Стојковић је, једноставно, био жива кошница маште, духа, вица, вештине, технике, смисла за игру и осећаја за гол. У тој вишегодишњој мрежи фудбалских збивања у клубу и репрезентацији, готово редовно био је тежишна тачка,све се окретало и највише зависило од њега!

На Европском шампионату 1984.у мечу против Француза у Сент Етјену/јунак вечери био је са три поготка Мишел Платини/, досадашњи репрезентативци су бежали из шеснаестерца и окретали главу. Лопти је пришао најмлађи, Драган – Пикси Стојковић, и ставио је на белу тачку.

Ношен неком чудном сигурношћу, пун младалачке ватре, залетео се, добро погледао  противничког голмана и лопта се у закопрцала у горњем левом углу.


У том тренутку, добили  смо фудбалера који ће достићи сјај и славу светског аса.
Био је сјајан
и на Светском шампионату 1990. у Италији. И данас се на шпицама многих светских тв-канала “врте” његови голови против Шпанаца у Верони. На  том  финалном турниру био је једна од највећих звезда. На жалост, тежа повреда ће га удаљити од лопте у најбољим играчким година, и то у време кад је из Црвене звезде прешао у Олимпик. Заборавиће брзо и Марсељ и Верону, све невоље, сумње и понижења која је доживео после /не/успелих операција у Минхену и Бриселу.

Интелигентно одмеравајући своје моћи,оставио је Европу и одлучио се за далеки Јапан, односно Нагоју у којој ће осам година демонстрирати врхунски фудбал. Није се мирио да у 25.животној постане играчки пенизонер.



Драган –Пикси Стојковић је јака личност. Зато и није чудо што су га селектори, пре свих Сантрач, позивали под заставу и без провере.Знали су да је са капитеном лакше и да ће он бити њихов најбољи сарадник. Увек на ризичном путу Ниш – Београд – Марсељ – Верона – Нагоја, Драган Стојковић је знао шта хоће у сваком тренутку, и више од тога, шта неће. Навијачи посебно цене његово изгарање на терену. Светски ас, уносио је у игру фанатизам, занос, храброст, пркос.

[северна армија]

Marinović: Možemo do titule


Partizan i Crvena zvezda u sredu će započeti finalnu seriju plej-ofa domaće lige.

Trener Zvezde Svetislav Pešić rekao je da je njegova ekipa izuzetno motivisana pred start završnice Superlige sa večitim rivalom.

"Partizan ima mnogo argumenata za to da bude favorit, ali mi smo u dosadašnjim susretima potvrdili da možemo da budemo ako ne ravnopravni, onda bar da pokažemo iluziju da smo ravnopravni", rekao je Pešić.

Finale Superlige počinje u sredu duelom u Pioniru od 18 časova, u kojem je Partizan domaćin, a pobednik će biti ekipa koja prva dođe do tri pobede.

Pešić je istakao da je njegov tim imao mnogo problema do sada u sezoni, ali da nikako neće ustuknuti pred rivalom. On je dodao da plasman u borbu za titulu prvaka države njegovom timu daje dodatnu snagu i da će pokušati da osvoje trofej, uprkos tome što su crno-beli ove godine ostvarili odlične rezultate i brane titulu.

"Nismo fizički u najboljem stanju, ali nema plakanja, nema kukanja. Želimo da razmišljamo od utakmice do utakmice, da eventualno pobedimo u prvoj i dočekamo povratak povređenih Lorensa Robertsa i Mirka Kovača", rekao je Pešić.

Plejmejker ekipe sa Malog Kalemegdana Marko Marinović, koji je propustio utakmice sa Partizanom u finalu domaćeg kupa i polufinalu NLB lige, rekao je da veruje da njegov tim može da osvoji titulu.

"Finale je dobar rezultat, ali retko ko misli da možemo da osvojimo titulu. Ja iskreno verujem u svoju ekipu i želimo da da već u prvom meču pokažemo svoj kvalitet. Partizan jeste favorit, ali nas to ne oslobađa obaveza. Želimo da pružimo svoj maksimum i pokažemo se u najboljem svetlu", rekao je Marinović.

Strateg Zvezde rekao je da se nada da će u finalu svi dobro odraditi svoj posao i da će mečevi protiv Partizana proteći u sportskoj atmosefri.

"Imam veliku želju da finale protekne u sportskoj atmosferi, da to bude spektakl na terenu i van njega i zato sam se sa igračima dogovorio da podržimo sudije. Dogovorili smo se da se posvetimo onome što je najvažnije", rekao je Pešić.

Ostali mečevi finalne serije igraće se 15. maja (18.00 časova) i 18. maja (19.30), a ako bude potrebe i 20. maja (20.00) i 23. maja (20.15).

Ulaznice za finale će se u utorak i sredu prodavati na blagajni ispod severne tribine stadiona u Humskoj od 10 do 16 časova. Cena za tribine je 300 dinara, a za parter 600 dinara, a jedno lice uz ličnu kartu može kupiti najviše četiri ulaznice.

(MONDO)

[северна армија]

Мишљење: не узимајте нам оно мало достојанства
Неприхватљиво и бахато понашање није добродошло у Звезди

Дочекали смо дан, за који сам мислио да неће никад доћи: када свако може да се иживљава над Црвеном звездом. Дочекали смо да нам један локални кабадахија и силеџија, од миља званим Џомба и око којег се вије много (лоших) гласина, спочитава лекције из понашања и организације. То му је, овог пута, омогућио Огњен Короман.

Бити члан Црвене звезде, чак и овакве немоћне каква је данас, носи са собом одређену одговорност. Одавно немамо никакве резултате и једино што овај клуб још некако и одржава у животу јесте та некадашња репутација. Не кажем да је Короман лично све то довео у питање, али као један од старијих играча у екипи он би требао да има улогу васпитача на и ван терена. Он би требао да буде узор млађима. Он би требао да буде водич и главни мотиватор тима.

Напротив, он је све осим горе поменутог. Лично ме не интересује колики је дуг клуба према њему, бар не више. То никако не може да буде изговор - ништа не може да буде изговор - за онакав потез којим је човека послао у болницу. "Међусобно кошкање" и гурање у тунелу на полувремену утакмице против Хајдука, пад низ степенице и потрес мозга противничког играча... ово звучи као сцена из лошег римејка Fight Club филма!

Короман је постао симбол оног што не ваља у приступу српских играча фудбалу. Чак је настао и колоквијални израз за бахато понашање на терену, себичност и кошкање са свим живим: "короманисање". Сумњам да је такву "част" добио било ко од фудбалера са наших садашњих и бивших наших простора. Зар је заиста немогуће очекивати да један наш фудбалер буде узор млађим колегама и деци? Да ли је то тражити превише?

Јесте, платио је навијачима из Републике Српске аутобусе да дођу на утакмицу против БиХ, јесте - сигуран сам - брижан отац, учествује у хуманитарним акцијама. Али када сте играч Звезде постоји нешто што се зове облигација, морална одговорност и поштовање према оним ветеранима клуба којима ни у ноћној мори не би пало на памет да нешто слично ураде. Да не помињем себичност на терену, однос према разним тренерима и остало о чему се спекулише одавно (то и није тема овог текста).

Ибрахим Гај, који је - и ово говорим одмерено - много више дао овом тиму Звезде, је "летео" због много мањег прекршаја. Зато, ако је већ у клубу расуло и нема ко да одлучује, Огњен Короман мора да уради барем нешто достојанствено, а то је да оде из клуба. Одмах!

Изговоре о уговору и одштетама ћемо већ некако претрпети - кад можемо Земану да плаћамо милионе, можемо претрпети и још неколико хиљада евра на Коромана. Звездин углед је можда једино што нам преостаје, а чега се још само старије генерације сећају, и то нема цену. Немојте нам и то узети.

Драган Дујаковић
Глодур

[северна армија]

Koroman automatski suspendovan


Fudbaler Crvene zvezde Ognjen Koroman biće kažnjen zbog udaranja defanzivca kulskog Hajduka Duška Dukića u poluvremenu subotnjeg meča.


Vezista crveno-belih je zbog tog poteza isključen sa susreta, a u izveštaju delegata naveden je i taj sporni detalj pa je za Koromana ova sezona gotovo sigurno završena, prenose "Večernje novosti".

"Koroman je automatski suspendovan. Protiv njega se vodi disciplinski postupak i on nema pravo da nastupa za Crvenu zvezdu. Shodno pravilniku o takmičenju, očekuje ga suspenzija od četiri do osam prvenstvenih utakmica, a verujemo i da će ga klub kazniti zbog nediscipline", istakao je za "Novosti" generalni sekretar Zajednice superligaša Miodrag Janković.

U Hajduku iz Kule se još uvek nisu stišale strasti posle gostovanja na "Marakani" i incidenta koji se dogodio u pauzi između dva poluvremena.

"Neverovatno je da u tunelu stadiona koji je dug gotovo 100 metara u poluvremenu nema nijednog redara", rekao je Nikola Džomba, glavni menadžer Kuljana, "To je, naravno i nažalost, bila idealna prilika da ljudi poput Ognjena Koromana dođu do izražaja".

U saopštenju za javnost Džomba je istakao da je incident mogao da bude tragičniji pošto je Zvezdin fudbaler, posle udarca pesnicom, već onesvešćenog Dukića počeo da šutira nogama i da je prava je sreća što se u tom trenutku našlo nekoliko fudbalera.

Džomba, takođe, zbog zbog učestalih propusta u poslednjih godinu dana, incidenata koji se događaju u kontinuitetu, privremeno suspenduje stadion Zvezde, a da se ljudi zaduženi za bezbednost pozovu na odgovornost.

B92

[северна армија]

Danas dva treninga



Nakon dva slobodna dana, trener Siniša Gogić za danas je planirao dva treninga na pomoćnom terenu Marakane. Prvi, prepodnevni odrađen je bez povređenih Tričkovskog i Blažića i odsutnih Oumarua i Koromana. Obojica su dobila dozvolu za izostanak iz privatnih razloga, a Kamerunac se priljučio ekipi na popodnevnom treningu. Naglasak je stavljen na rad bez lopte i brzinskom istrčavanju kratkih deonica, dok se popodne radilo sa loptom, sa posebnim akcentom na završnicu akcija.

Prema ranije utvrđenom planu rada Siniše Gogića, samo za utorak su predviđena dva treninga, dok će se narednih dana, do subotnje utakmice sa ekipom Jagodine u istoimenom gradu, raditi jednom dnevno.

фк звезда

[северна армија]

Pobede Omladinaca i Kadeta, poraz Pionira



Omladinci našeg kluba u okviru 24. kola Omladinske lige Srbije, ubedljivo su na svom terenu savladali novosadsku Vojvodinu, sa 4 : 0, golovima Đurića u 6. i 61. minutu, Despotovića u 32. i Vukosaljevića u 49. minutu. Omladinci su na utakmici nastupili u sledećem sastavu: Todorović, Đakovac, Miletić (Ašćerić), Liščević, Đurić, Simonović, Rogač (Ostojić), Vukosavljević (Kovačević), Mrkić (Marković - Skokić), Denković (Krmar) i Đuričković.

Kadeti su na Banjici bili bolji od vršnjaka iz ekipe Rada i slavili minimalnim rezultatom 1 : 0, a jedini gol na utakmici postigao je Čaušić u 90. minutu. Ekipa je nastupila u sledećem sastavu: Dmitrović, Latković (Simonović), Stojković, Radovanović, Rudić, Kovačević (S. Srnić), Mijailović (D. Srnić), Luković (Požar), Mićunović (Janković), Čaušić i Despotović (Adamović).

Pioniri su u okviru 24. kola Pionirske lige Srbije doživeli poraz od vršnjaka sa Karaburme, lepim golom Brujića  u 25. minutu, čime su se Romantičari revanširali za poraz od jesenas. Pionirska ekipa Crvene zvezde nastupila je u sledećem sastavu:  Stošić (Milan Marinković), Jovanić (Stojković), Medić, Radaković, Marko Marinković, Golubović, Ćirić (Radojević), Popadić (Ilić), Rizovski (Ahčin), Savićević (Sekulić) i Lazić (Čikić).

U 25. kolu koje se igra u sredu 13. maja omladinci našeg kluba sastaju sa sa ekipom Rada u 10 časova, pioniri sa Napretkom iz Kruševca u 13 časova, dok mlađi pioniri igraju protiv Čukaričkog u 15 časova. Sve tri utakmice igraju se na terenima Omladinske škole FK Crvena zvezda.

фк звезда

[северна армија]

Saopštenje za javnost



Na današnjem sastanku svih strukrura FK Crvena zvezda, doneta je jednoglasna odluka da se Skupština Fudbalskog kluba Crvena zvezda održi u utorak, 26. maja u 18 časova.

Istovremeno odlučeno je da će na poslednjoj utakmici na Marakani, koja se igra 23. maja protiv ekipe Rada, ulaz za sve biti slobodan i da se pozivaju svi Zvezdaši da pokažu ljubav i odanost prema Klubu, pod parolom "Mobilizacija - svi na stadion!".

Na sastanku je doneta odluka da se formira radno telo, iz svih struktura Kluba, koje će imati zadatak da koordinira pripreme za Skupštinu FK Crvena zvezda.

фк звезда